Saznanje da objekat za dve godine više neće postojati navelo nas je da zatečeno stanje posmatramo kao izvor materijalizacije njegove nove namene. Ispod laminata otkrivena je izvorna podna obloga prošarana teraca (terrazza) i crvenkastog crepa. Kako bi se oživeo duh mesta, zadržani su zatečeni pod i zidovi od cigle. Time je već oživljena slika tradicionalnih japanskih elemenata u gradnji, ali to je bio samo uvod. U prostor smo uneli dominantne drvene panele kojim smo uspostavili topao ton prostora i osećaj prirodnosti koji posetilac stiče prilikom ulaska u restoran. Tome su doprineli i difuzni svetlosni izvori koji stvaraju meke senke, a slučajne prolaznike izlog podseća na dom. Metalni detalji, kontrirajući svemu svojom pojavom, naglašavaju karakteristike navedenih materijala. Istovremeno iznenađuju korisnike upućujući ih na iskorak van tradicionalnog i spajanje sa modernim i eksperimentalnim, čime se vodi i majstor sušija.

Koncept ovog suši bara od 15 m2 ne uključuje konobare, te veliki obli šank, koji ulazi u prostor za goste, smekšava granicu između javnog dela i kuhinje. Šank je namenjen preuzimanju hrane i interakciji sa kuvarom, koji pomaže pri odabiru sušija. Šank čini čvrstu fizičku, ali meku mentalnu granicu između javnog dela i kuhinje, omogućujući gostima da prate pripremu sušija.

Svetlo i materijali pozivaju u smiren unutrašnji ambijent, dok tip restorana omogućava kratkotrajno zadržavanje. Na ovaj način restoran odudara od svega što ga okružuje i privlači pažnju na sebe, ali je uz kraći fizički boravak slučajnih i namernih posetilaca prirodni nastavak brze tranzicione zone u kojoj postoji.
Ovaj projekat postigao je stvaranje autentičnog prostornog identiteta u neočekivanom delu grada, pozivajući na trenutak predaha i uživanja u hrani