Danas je autentičnost u enterijeru često svedena na površinu — na boju zida, dekor ili predmet koji treba da ostavi utisak različitosti, dok su prostori suštinski sve sličniji jedni drugima. Ne mislim da je razlog nedostatak talentovanih arhitekata, već činjenica da se od arhitekture sve češće očekuje potvrda poznatog, sigurnog i tržišno prihvatljivog. Većina projekata nastaje iz potrebe da se prostor nikome ne zameri: da bude „lep“, „topao“, „luksuzan“, ali nikada previše drugačiji, previše direktan ili previše stvaran. Kada projekat krene iz straha da nešto ne bude „previše“, rezultat je gotovo uvek prostor koji je korektan, ali bez identiteta.

Projekat Olimpija nastao je upravo iz otpora prema toj vrsti idealizacije. Stan je ogoljen do konstrukcije: plafoni su ostali vidljivi, materijali nisu sakriveni niti ulepšani da bi delovali skuplje ili prihvatljivije. Mikrocement, šper ploča i prohrom ostavljeni su direktni, bez pokušaja da glume nešto drugo. Upravo su te stvari izazivale najviše otpora — prohrom je ljudima „ličio na pekaru“, šper je delovao „nedovršeno“, a pod „kao da nešto fali“. To je zanimljivo, jer pokazuje koliko smo navikli da vrednost prostora povezujemo sa imitacijom luksuza, a ne sa iskrenošću materijala i jasnoćom ideje.

Naziv Olimpija nije referenca na estetiku, već na poziciju. Kao i Manetova slika, prostor izaziva nelagodu jer odbija da se idealizuje i da se ponaša prema očekivanjima posmatrača. U njemu je sve izloženo: konstrukcija, trag procesa, pa čak i napetost između onoga što je dozvoljeno i onoga što je stvarno moguće u prostoru. Pogled postaje centralna tema projekta — ljudi ne gledaju samo da li je stan lep, već da li je „pravilan“, „završen“, „normalan“, „dozvoljen“. U jednom trenutku u stan je dolazio i inspektor zbog intervencija na objektu, što je dodatno ogolilo činjenicu da arhitektura danas često funkcioniše između regulative, tržišta i potrebe da prostor ostane živ.

Mislim da najbolji projekti nastaju tek onda kada postoji klijent koji ima dovoljno poverenja i hrabrosti da izađe iz zone komfora. Bez toga arhitektura vrlo lako postaje samo proizvod koji potvrđuje ukus tržišta. Zato verujem da problem uniformnosti prostora nije samo estetski, već kulturološki — pitanje odnosa prema riziku, prema autentičnosti i prema ideji da prostor može da bude više od lepo upakovane slike za potvrdu društvenog statusa. Olimpija je pokušaj da se prostor vrati u stanje u kome nije savršeno ispoliran, ali jeste tačan.